Smernice Saveta Evrope

Smernice Saveta Evrope na polju intekulturalnog obrazovanja integrisane su u prve
projekte započete 70-ih godina prošlog veka, posle čega su dalje razvijane.

Projekti Saveta Evrope su u početku bili usmereni na integraciju manjina i pokušaj da se obezbedi jednakost u obrazovanju.

Kasnija istraživanja i primeri iz prakse istakli su važnost religije koja je tada bila marginalizovana u okviru obrazovanja. Nakon toga usledili su poduhvati koji su usmerili pažnju na različitosti u kontekstu jezika, istorije, geografije i religije, praveći tako temelje za integraciju interkulturalnog obrazovanja sa projektima >građansko obrazovanje< i >obrazovanje za demokratsko građanstvo<.

U Atini je 2003. doneta Deklaracija evropskih ministarstava obrazovanja o intekulturalnom obrazovanju u novom evropskom kontekstu. Ovom deklaracijom je podržana odluka da se na nivou zemalja članica naprave neophodni dogovori da se interkulturalno obrazovanje postavi kao važna komponenta obrazovne politike, što uključuje i donošenje odgovarajućih mera na nivou školskog programa, upravljanja školom i stručnog usavršavanja nastavnika. U deklaraciji su identifikovana dva pravca u intekulturalnom obrazovanju: tolerancija na različitosti i učenje da živimo zajedno. (Postoji niz preporuka koje se odnose na nastavni plan, upravljanje i obuku nastavnika - Standing Conference of European Ministers of Education)

Specifičnost razumevanja intekulturalnog obrazovanja u okviru Saveta Evrope i Evropske komisije ogleda se i u jednoj od najnovijih smernica njegovog razvoja. Kao glavna kompetencija koja stoji u osnovi interkulturalnog učenja ističe se sposobnost za toleranciju na neizvesnost (tolerance to ambigiuty). Ovim se izlazi iz okvira razumevanja kulture koja je definisana nacionalnošću, etnicitetom, religijom, jezikom, tradicijom i ističe se šire shvatanje kulture u kontekstu savremenih trendova globalizacije, gde neki novi vidovi kulture imaju više značaja od tzv. tradicionalnih. (Na primer: često u socijalnim interakcijama postaje relevantnija kulturna pripadnost koja je određena nečijim zanimanjem od pripadnosti koja je određena mestom rođenja i sl.)

U Evropi, koja se širi i razvija, mobilnost je još jedan termin koji se nameće u razumevanju interkulturalnosti. Povećanje mobilnosti, ili pak njen nedostatak, vidi se kao jedan od faktora koji su doveli do toga da interkulturalno obrazovanje dobija rastući značaj u društvu. Stvaranje tzv. "Evrope ljudi" (Europe of people), kao zajednice ljudi koji dele slične vrednosti, nameće pitanje razumevanja pojma evropskog građanstva. Onaj pojam nije vezan za političke i pravne okvire, već za lični identitet i vrednosti svakog pojedinca. Da bi uspešno odgovorile na te izazove, mnoge zemlje i škole su identifikovale razvoj građanskih veština kao jedan od obrazovnih prioriteta. Potvrđivanje koherentnog sistema vrednosti i društvene prakse sa uvažavanjem sličnosti i razlika vidi se kao osnovna komponenta evropskog građanstva. U skladu sa tim identifikovano je osam ključnih kompetencija (European key competencies) koje su neophodne za uspešan život u društvu koje se bazira na znanju. Preporuka je da se mladima da prilika da tokom obrazovanja razviju svih osam kompetencija, dok je interpersonalna, interkulturalna i socijalna kompetencija identifikovana kao jedna od glavnih.

U Evropi su izražena dva pravca i vida interkulturalnog obrazovanja - formalno i neformalno. Trenutno se velika pažnja pridaje povezivanju i usaglašavanju ova dva prisitupa. Kod tzv. formalnog interkulturalnog obrazovanja ističe se neophodnost strukturalnih promena unutar škole zato što škole odražavaju prisustvo (ili odsustvo) stereotipa i diskiriminacije u društvu. Dve glavne preporuke u vezi s tim su:

• da interkulturalno obrazovanje treba da bude jedan od ključnih faktora u obrazovanju svih prosvetnih radnika i u tom smislu istaknuta je važnost ličnog iskustva života u drugoj kulturi
• da udžbenici treba da budu revidirani tako da u tumačenju i razumevanju istoriskih fenomena uzimaju i "druge" kao polaznu osnovu, tako da deca u školi mogu da nauče da je normalno imati različite perspektive i stanovišta. (Npr. učenici se upoznaju sa tim kako udžbenici istorije iz različitih zemalja opisuju bitku kod Vaterloa ili na času geografije kako se na različitim mapama sveta u središtu nalaze različite zemlje i delovi sveta.)
  

O interkulturalnom obrazovanju